РАДИОХЕМИЈА И НУКЛЕАРНА ХЕМИЈА

Настава се реализује у јесењем семестру у виду теоријских предавања са фондом од три часа недељно и самосталних експерименталних вежби.

Наставни програм је подељен у три целине. У првој се стичу основни појмови о радиоактивности, врстама и динамици радиоактивног распада,интеракцији јонизујућег зрачења са материјом зрачења са материјом, те мерењу активности и дозиметрији. У другој целини представљени су модели који описују радиоактивне распаде и нуклеарне реакције, те процесе фисије и фузије. Трећа целина се односи на примене радиохемије у нуклеарној енергетици, хемији, биологији и медицини. Посебан сегмент је посвећен стандардном моделу и Хигсовом бозону.

Експерименталне вежбе са трочасовним недељним фондом, прате градиво курса и омогућавају студентима да самостално изводе експерименте везане за мерење и спектрометрију радиоактивности, као и примене радионуклида у хемији и лабораторијској дијагностици.

Радиохемија је грана физичке хемије која проучава радиоактивне супстанце, њихову производњу и својства и примене у различитим областима науке и привреде. Зачетком радиохемије сматра се откриће феномена радиоактивности од стране Анри Бекерела 1896. који је уочио да уранијум емитује зрачење независно од спољашњих извора енергије.

Неколико година касније, Марија и Пјер Кири открили су нове радиоактивне елементе — полонијум и радијум и изоловали последњи, чиме су поставили темеље за систематско истраживање ових супстанци. У првој половини 20. века, научници попут Ернеста Радерфорда, Фредерика Содија и других открили су постојање трансмутације нестабилних атомских језгара, те механизме и закон радиоактивног распада, постављајући основе за добијање вештачке радиоактивности, коју су тридесетих година прошлог века открили Ирена и Фредерик Жолио-Кири. Откриће фисије 1938. године од стране Хана и Штрасмана отворило је врата примене фисибилних језгара у производњи енергије.

Радиохемија је током 20. века имала изузетно важну улогу у развоју нуклеарне енергије, медицинске дијагностике и терапије. Поред тога проналазак методе датирања на бази радиоактивног изотопа угљеника ¹⁴C од стране Либија омогућило је утврђивање старости археолошких узорака и геолошких узорака. Данас она остаје значајна дисциплина на раскрсници хемије, физике и медицине, са примена́ма у науци, индустрији и заштити животне средине.